Ах, сигурно је рекао Бах када је завршио рад на својој монументалној Миси у ха-молу, свестан да је створио велико дело. Оно не само да представља синтезу композиторовог стваралаштва, већ и једно од најзначајнијих вокално-инструменталних дела целокупне барокне епохе. Репертоар који је ретко заступљен на програмима Београдске филхармоније, представља још један нови изазов за наш ансамбл. Поред интернационалних солиста, у Београду са Габријелом Фелцом и оркестром поново наступа Чешки филхармонијски хор из Брна.

Контроверзна по својој намени и дужини настанка, Висока миса у ха-молу БВВ 232 Јохана Себастијана Баха (1685-1750) обележила је велики део композиторовог стваралачког пута. За њега, дубоко религиозног верника, настанак оваквог дела је представљао посебан значај. Иако протестант, дело је писао на латинском, поштујући форму католичког ординаријума мисе, чиме је дело постало неприкладно за обе службе. Томе је доприносила и грандиозна дужина дела, која није била подесна ни за најсвечаније црквене службе. Први рукопис става Sanctus датира из 1724. године, а писан је као засебно остварење за божићну службу у цркви Св. Томе у Лајпцигу. Kyrie и Gloria, под заједничким називом Missa су компоновани 1733. године у част Августа III, новоизабраног регента Саксоније и краља Пољске, док су завршне ноте исписиване последњих година ауторовог живота у време рада на Музичкој жртви и Уметности фуге. Дело је интегрално изведено први пут 1859. године, више од сто година после Бахове смрти.

Четири одсека мисе подељена су у 28 ставова, од чега највећи број представљају хорски ставови писани за четири, пет и шест гласова, па и за два четворогласна антифона хора. Вокални ставови показују комбинацију три различита стила барокне композиторске технике – црквеног стила дугих нотних вредности и инструменталних деоница који удвајају хорске деонице, концертантног стила са покретнијим ритмом, бриљантном оркестрацијом и јасно израженим дисонанцама, и солистичког стила опере или кантате, коришћеног за најинтимније музичке моменте са укусно одабраним гласом или комбинацијом више гласова, пратећим инструментима и изражајном мелодијском линијом.

Kyrie је пример употребе сва три стила. Иако по традицији овај одсек има симетричну музичку и текстуалну форму, Бах је то правило поштовао само делимично, тако да два хорска става Kyrie eleison (први започиње у оркестарској фуги, којој се придружује и хор, а други у строгом црквеном стилу) уоквирују дует два женска соло гласа (Christe eleison). Почетни хор Gloria задивљује богатом оркестрацијом са трубама и тимпанима у свечаном Де-дуру. Укупно девет ставова овог дела такође граде симетричну форму и укључују све солисте праћене виолином, флаутом, обоом или хорном. Настављајући средњевековну и ренесансну традицију Бах је у већини ставова употребио технику пародије – или цитата, у овом случају својих, из раније насталих кантата. Куриозитет је и пародија другог степена, како се може назвати поступак даљег преношења појединих ставова новонастале мисе у дела која су касније следила. Domine Deus у пасторалној атмосфери доноси дует сопрана и тенора уз пратњу флауте. Овај инструмент задржава важно место и у следећем хорском ставу Qui tollis уз облигатну пратњу две флауте. После два солистичка става Qui sedes за алт, гудаче и обоу и Qoniam за баса, фаготе и хорну, део Gloria забршава величанственим хором уз цео оркестар Cum sancto spiritu. И Credo задржава архитектонику претходног дела мисе од девет ставова и симетрије, где је Crucifixus централни став и драмски врхунац целог дела у форми хорске пасакаље. Хроматска тема наниже у басовској деоници, у Бахово доба традиционално везана за појам туге се понавља тринаест пута. Confiteor је корална фантазија у строгом црквеном стилу, као и почетни Credo, док су други пар хорова Patrem omnipotentem и Et expedo у концертантној форми. Солистички ставови Et in unum Dominum за дует женских гласова и басовска арија Et in unum sanctum су обогаћени облигатном деоницом обое, која истиче њихову симетрију. Sanctus, писан за шестогласни хор у облику барокног дводела, са пореклом у француској увертири, контрастира првим, смиреним одсеком и другим, скоро плесном фугом уз богато тонско сликање. Подстакнут експанзијом хорских деоница у претходним деловима, Бах је поверио став Osanna двома четворогласним хоровима у антифоном натпевавању и унутар њега уметнуо тенорску арију Benedictus, као најједноставнији од свих ставова. Agnus Dei је последњи солистички став у миси, употпуњен инструменталним облигатом, виолинама у унисону, баш као и први соло у партитури Christe eleison. Последњим ставом Dona nobis pacem Бах даје реминисценцију на стaв Gratias agimus, подсећајући нас да су молитва и захвалност Свевишњем сједињени у једно.

Даница Максимовић